СРПСКА ЦРКВА У ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ЈОХАНЕСБУРГ

Највећи град у Јужној Африци и уопште, један од највећих на афричком континету, у правом смислу метропола, Јоханесбург се налази на јужној падини такозваног “Wитwатерсранд”-а, на висоравни Белих Вода, у јужном делу провинције Трансвала, отаџбини јужно-афричких Зулу црнаца и Бура или белих Африканера.
Отварањем златних рудника, нарочито после 1886. године, град је доживео нагли раст иако није био у близини морске обале, језера нити река као што су то били други градови који су настајали у истом периоду. Данас Јоханесбург представља седиште индустрије злата, дијаманата и уранијума.
Град је оснивала бурска трговачка елита. Бури су пореклом Холанђани. Поред њих, почетком седамнаестог века у Трансвал су стигли и француски Хугеноти који су се помешали са Бурима.
Град носи име по Јоханесу Рисику и Кристиану Јоханесу Жуберу, који су били водећи чланови локалног рударског већа, тадашње Бурске републике или “Зуид-Африканисхе Републиек”. Касније, 1897. године то веће постаје “Стадсраад” или грдаско веће. Истовремено, захваљујући економској експанзији, овде стиже један број Англосаксонаца из британских колонија, разни трговци и рударски стручњаци, као што су били браћа Форест.
Повезивање Јоханесбурга железничком пругом са Кејптауном, градом на југу земље, 1892. године, убрзао је прилив Енглеза у Трансвал. Током времена Енглези су постали већинско становништво које је захтевало своје учешће у политичком животу. Како је влада у Преторији одбацивала такве захтеве, они су ушли у сукоб са њом.
Након пораза Бурске Републике у крвавом рату са британском влашћу, који је трајао од 11. октобра 1890. до 31. маја. 1902. године, велики број становништва се иселио из града који је тада имао око 100.000 становника. Британски администратор је морао да увезе Кинезе како би радили у рудницима. Исељавање из Јоханесбурга трајало је све до 1910. године, када су се побунили остали грађани и када је Трансвал постао део Уније Јужне Африке под британском краљевском круном.
После Првог светског рата, Јоханесбург су захватили велики штрајкови и немири, а нарочито после 1922. године, када је рударска индустрија дозволила локалном црном становништву да ради у рудницима. Те, 1922. године је избио генерални штрајк у коме је страдало око две стотине демонстраната.
Своју педесетогодишњицу Јоханесбург је прославио 1936. године. У том времену доживео је велику демографску експанзију. Седамдесетих година двадесетог века, град је покривао 104 квадратне миље и бројио је преко 700 хиљада становника, а ца предграђима и неколико милиона.
Према расној заступљености у Јоханесбургу живи око 60% црначког становништва, 30% белаца, Европљана и осталих из Азије или мешаних “Цолоуредс”. Националне мањине сачињавају Немци, Холанђани, Мађари, Италијани, Французи, Скандинавци, Швајцарци, Пољаци и други са знатним бројем Јевреја и досељеника из централне и источне Азије. Од племена, најзначајнија су: Зулу, Коза, Педи, Венда и Цвана.

ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА У ЈУЖНУ АФРИКУ

Досељавање Срба у Јужну Африку је почело у другој половини деветнаестог века. Хе треба схватити да су то била већа досељавања. Углавном су то били појединци, а не и целе породице. Током времена Срби, који су се унеколико скућили, позивали су своје ближе или даље рођаке и тако се постепено формирала мала колонија Срба у Јоханесбургу и околини.
Први досељеници у Јужну Африку били су економски емигранти, у највећем броју из Боке Которске. Поред Бокеља, било их је из Црне Горе, Лике и Далмације. Међу Далматинцима, осим православних Срба, било је и католичког живља, претежно са јадранских острва.
Мотив који је покретао наше људе на исељавање из својих кућа и напуштање породица био је економски. То је и разлог што међу исељеницима срећемо углавном људе из пасивнијих крајева. Ово се односи на целокупну нашу економску емиграцију, не само на оне који су дошли у Јужну Африку, већ и оне који су се иселили у Америку, Аустралију, Европу и на друге просторе. Посебан мотив, који је привлачио Србе, па и друге народе у једну тако далеку земљу као што је била Јужна Африка, били су рудници дијаманата који су откривени у Кимберлију, а касније и рудници злата у Јоханесбургу и околини. Интересантна је чињеница да су се Срби у Јужну Африку досељавали не само са српских простора у старом крају, већ их је било и из Северне и Јужне Америке, као и Аустралије, углавном оних који су се и тамо бавили копањем злата. Када су се налазишта злата тамо испразнила, наставили су свој посао у Јужној Африци.
Живот првих досељеника у Јужну Африку, био је врло тежак. Живели су у примитивним радничким насељима, без новца а често и без основних средстава за живот.
Тешко је са сигурношћу пратити демографску присутност Срба у Јужној Африци, јер су неке породице изумрле, друге су се путем мешовитих бракова асимилирале, а неке су се из одређених разлога исељавале на друге просторе и континенте. Међу прве породице које су дошле у Јоханесбург и његову околину помињу се Антељевићи. Илија Антељевић, родом из Боке Которске је био врло угледан човек, један од богатијих Срба, који је стекао и пријатељства са водећим људима Јоханесбурга у то време. Он је успео да доведе велики број својих ближих и даљих рођака. Поред породице Антељевић, познате су и породице Ћоровића: Божа, Јована и Лазара. Лазар је био пословни партнер Илије Антељевића. Поред њих, у најстарије српске породице у Јоханесбургу, спадају Ђурићи, Познановићи, Мршићи, Лопичићи, Милошевићи, Бијелићи. Јелена Бијелић са сином Васом стигла је y Јоханесбург 1898. године. Њен најстарији унук Денис, постао је генерал јужноафричке војске. Он је но завршетку Другог светског рата из Египта дошао камионом у Преторију. Интересантан је случај и Шпира Ћоровића, који је као млад отишао са родитељима у Одесу и одатле на Суец. Затим је напустио Суец и дошао у Кејптаун и запослио се на изградњи пруге Кејп-Јоханесбург. Путовао је пешке од Кејпа до Јоханесбурга, око 1600 километара.
Крајем деветнаестог века већ се може говорити о уобличеној српској колонији у Јоханесбургу, у којој се почео развијати друштвени живот. Прилив наших људи из старог краја у Јужну Африку, унео је одређену живост међу староседеоцима. Иако нису имали својих сала за састанке и забаве, обично су се састајали по приватним кућама или би изнајмили неку салу само за једно вече. Према неким сведочењима колонија је тада личила на једну велику породицу. Није било подвајања по верској или националној основи. Познато је да је y Јоханесбургу било основано и друштво које се звало “Словенска Зора”, које је окупљало све Словене у Јужној Африци и одржало се све до почетка Другог светског рата.
У време Првог светског рата Срби у Јужној Африци су се нашли у изузетној ситуацији. Наиме, они су били већином са територије Аустроугарске и њени поданици, што је за Јужну Африку значило из непријатељске земље. Међутим, они нису тако третирани. Нису затварани у логоре, интернирани и томе слично, као што је то био случај у појединим земљама, јер су се многи Срби из родољубивих побуда и нетрпељивости према окуптору у Отаџбини, масовно пријављивали као добровољци у јужноафричку војску. У кући породице Бијелић чува се и данас једна фотографија на којој се налази неколико Срба у војним униформама јужноафричке војске и то: Стево Милошевић, Никола Антељевић, Симо Антељевић, Божо Ћоровић и Никола Укропина.
Србима добровољцима у јужноафричкој војсци није увек била наклоњена ратна срећа. Нешто боље су прошли на ратиштима у Намибији, у сукобу са Немцима 1915. године, када је скоро сва немачка војска била заробљена. Са ратишта у Намибији једна већа војна формација јужноафричке војске била је упућена на ратиште у источну Африку у Тангањику, која је иначе била немачка колонија. У току двогодишњег рата у источној Африци, више војника је страдало од маларије и других болести него од оружја.
Срби у редовима јужноафричке војске ратовали су као добровољци и на француском ратишту. У једној одлучујућој бици код Делвилле Wоод, пета јужноафричка бригада, која је y рат ушла са 3000 бораца, после завршетка битке у бригади је на ногама остало свега 140 бораца. Међу погинулима је био и Србин, Никола Укропина. Изгледа да су српски добровољци били одлични борци. На једној фотографији, такође из тог ратног времена, налази се група од пет српских добровољаца у војним униформама, а на њиховим грудима налазе се одликовања, добијена за храброст.
У току Првог светског рата у Јоханесбургу је основана заједница српских жена. Та заједница, како по својој функцији тако и по циљевима свога рада, потсећала је на коло српских сестара. Председница те прве асоцијације српских жена била је Јеврејка Берта Соломон, супруга градоначелника града Јоханесбурга, Соломона. Чланице те асоцијације су биле још и Јелена Бијелић, Олга Антељевић, Нана Ђурић-Мештровић, Јованка Пантовић, једна Чехиња и неколико других странкиња. Јованка Пантовић је била ћерка свештеника Пере Поповића из Херцег-Новог, као једно од 22 свештеникове деце. Она је дошла у Јужну Африку из Саут Хемптона, Енглеска. Путовала је 49 дана и ноћи, а карта за брод је коштала 15 фунти стерлинга.
Током Првог светског рата у Јоханесбургу су боравила и два српска монаха из манастира Хилендара на Светој Гори Атоској. Нису забележена њихова имена као ни тачно време боравка у Јоханесбургу. Зна се само да су они у Јохансбургу прикупљали прилог за манастир Хилендар, који је у време Првог светског рата доста осиромашио.
Завршетак Првог светског рата и престанак ратних операција оставио је велику пустош, не само на просторима Европе, већ и у другим деловима света, у свим државама које су биле увучене у рат.
Због материјалног осиромашења и ратних разарања које је рат оставио за собом, многи Срби су били принуђени да се селе из своје отаџбине у потрази за сигурнијим животом. Многи су се определили за Јужну Африку као земљу богату рудама злата и дијаманта. Као и раније, најбројнији Срби досељеници су били опет из Боке Которске. Ово се може објаснити чињеницом, што су у Јоханесбургу, односно у Јужној Африци, већ постојале породице Бокеља које су материјално биле добро ситуиране и могле су помоћи новом таласу српских избеглица из Боке.
Други светски рат је донео нашој земљи, као и целој Европи, још тежа материјална разарања. Следиле су нове сеобе из европских и других расељеничких логора. За многе исељенике географска одредница је била Јужна Африка. У Вајнебергу, наши досељеници у току и после Другог светског рата, купују једну кућу у којој оснивају Југословенски клуб. Овај клуб није трајао дуго. Педесетих година престао је да постоји. Распад Југословенског клуба проузрокован је доласком политичке емиграције и стварањем Удружења Краљевске југословенске војске Дража Михаиловић.
У току Другог светског рата из Каира у Јоханесбург је дошла Југословенска војна мисија, коју је предводио генералштабни мајор Душан Бабић. Овој групи се придружила и једна група војника из Јужне Америке. Овде, у заветрини, били су организовани разни курсеви. Нарочито је био значајан курс из области ваздухопловства. Осим тога, у Барагвани је био основан санаторијум за лечење туберкулозних савезничких војника. Јоханесбург је био познат по веома повољној и благој клими, што је било одлучујуће код избора места за један такав санаторијум. Међу тим људима, болесницима, било је и Срба. Један од њих је и Пера Поповић, радиолог, који је остао да живи у Јоханесбургу. Остали су за стално и други као Душан Јовановић, Добривоје Милошевић, Стеван Нићифоровић, Душан Бабић и други.
У Другом светском рату било је Срба из староседелачких српских породица који су учествовали у рату и борили се као добровољци у јужноафричкој војсци. Између осталих помињу се: Дејан и Милован Бијелић, Алек Антељевић, браћа Лопичићи, браћа Мршићи и други. Интересантан је догађај са Алеком Антељевићем. При крају рата он је био у Италији. У жељи да посети постојбину предака, одлази у Београд. У Београду је био ухапшен под сумњом да се бавио шпијунажом. Ипак је успео да се на неки начин извуче и врати у Јужну Африку.
За време Другогог светског рата је такође, била организована и служба помоћи за ратну сирочад и уопште за све ратне страдалнике. У Јоханесбургу, код језера, недалеко од зоолошког врта, били су подигнути павиљони где су жене разних народа из Јоханесбурга организовале националне кухиње, израду предмета из домаће радиности, које су продавале и на тај начин прикупљале новац за добротворне сврхе. Српске жене, домаћице, показале су изврсно умеће у свом раду што им је донело изузетно признање и поштовање.

ПРАВОСЛАВЉЕ НА ТЛУ ЈУЖНЕ АФРИКЕ

Православље је у Јужну Африку дошло преко три етничке групе: Грка, Руса и Срба. Поред њих, на тлу Јужне Африке је била присутна и једна мала група православних Либанаца.
Већину православних сачињавају Грци који су у Јужну Африку највећим делом дошли после Другог светског рата, док је један знатан број Грка био рођен у Јужној Африци. Према статистици, пре Другог светског рата је било 3879 Грка, да би се тај број између 1946. и 1951. године скоро удвостручио и тада је износио око 7347. Државна статистика даље показује да се 1980. године број православних Грка, хришћана попео на око 30.000. Православних Грка на тлу Јужне Африке било је још почетком двадесетог века. Први православни грчки свештеник, отац Артемије, који је припадао Јерусалимској патријаршији, посетио је Кејптаун 1901. године, на позив грчке заједнице да им одслужи Свету литургију. За неколико месеци, колико је остао међу њима, служио је у храмовима Англиканске цркве. У току 1901. године отац Артемије се вратио у своју земљу. Тада је грчка заједница упутила молбу Атинском архиепископу да им пошаље сталног свештеника. У току 1902. године у Кејптаун је стигао Антимос Лапис. Он је са грчком заједницом у предграђу Кејптауна у Вудстоку, подигао храм и кућу за свештеника. Садашња црква Светог Георгија из тог времена, катедрални је храм Епархије Рта Добре Наде.
Сва коресподенција у вези са црквеним животом у Кејптауну, вођена је са цариградским Патријархом и Светим синодом Грчке архиепископије у Атини. Грчка заједница је у суштини била под црквеном јурисдикцијом Атинског архиепископа.
Трећи свештеник био је архимандрит Маврокордато, послан од синода Атинске архиепископије. Он је дошао у Кејптаун 1907. године и остао пет година. После његове оставке, Аклександријска патријаршија је поставила привременог свештеника до доласка Атанасија Катиса, који је представио себе као човека који је способан да “трансформише заједницу у активну, националну и религиозну, са тежњом на национално буђење.” У току 1920. године дошло је до промене у црквеној јурисдикцији на афричком континенту. Наиме, тада је промењена титула Александријског патријараха. Дотадашња титула “Папа и Патријарх Александријски и целог Египта, замењена је са “Папа и Патријарх Александријски и све Африке”, чиме је јурисдикција Александријског патријарха проширена на цео афрички континент, супротно другом Канону Другог васељенског сабора, који каже: “Епископи да не проширују своја права (власт) преко граница својих Цркава, нити да ремете Цркве, него по Канонима, епископ Александрије да управља само у Египту.” Да ли се то догодило самопрокламованом одлуком Александријске патријаршије, међусобним договором са Цариградском патријаршијом или сагласношћу осталих православних јурисдикција, нама није познато. Међутим, овим чином је Грчка православна заједница дошла под јурисдикцију Александријске патријаршије. Изменом титуле Александријског патријарха, дошло је и до полагања права на остале православне црквене заједнице у Африци.
Данас на простору Јужне Африке постоје две епархије у Кејптауну и Јоханесбургу. Оба митрополита и сви свештеници су странци по рођењу. Они су православни Грци, рођени изван Јужне Африке, хиротонисани од Атинског архиепископа, Кипарског или Цариградског патријарха.Што се тиче православних Руса, они су емигрирали у Јужну Африку почетком 1920. године, после бољшевичке револуције. Већина их је била из племићких породица. Према званичној статистици 1921. године на тлу Јужне Африке било је 6495 Руса емиграната. Поређења ради наводимо да је те 1921. године овде живео 1291 Грк. Временом се број Руса драстично смањивао. У току 1951. године било их је само 563 који су се изјаснили да су Руси. Многи су се асимилирали у јужноафричко друштво, а известан број њих није желео децу, препуштајући се лагоднијем животу.
У току 1952. године основана је парохија и општина Светог Владимира, Руске православне цркве. Први свештеник био је Симеон Стариков од 1953. до 1959. године. Те године Свети синод Руске заграничне цркве послао је архимандрита Алексеја (Чернеја) за пароха у Јоханесбургу. За обављање богослужења он је користио храмове других хришћанских конфесија, англиканске, протестанске и римокатоличке. У Јоханесбургу, православни Руси су успели да купе једну кућу у улици Кох и да у њој адаптирају православни храм. На парохији у Јоханесбургу, архимандрит Алексеј остао је све до 1975. године, пуних шеснаест година, када је због нарушеног здравља, прешао у Сједињене Државе Америке. После одласка архимандрита Алексеја, капела из улице Кох, пресељена је у улицу Фокс. У њој је за православне Русе повремено служио и српски свештеник.
Што се тиче српске православне заједнице на територији Јужне Африке, све до организовања парохије и црквено-школске општине Српске цркве у Јоханесбургу 1952. године, за своје црквене потребе, Срби су користили помоћ грчког православног свештеника. У недостатку било које православне цркве, изабрали би најближу англиканску цркву. Многи Срби су крштени, венчани и опојани од стране свештеника Англиканске цркве. Англиканска црква је увек била спремна да изађе у сусрет молбама православних Срба. Познат је случај Зорке Антељевић, побожне православне Српкиње, која је на сваку службу у англиканској цркви, у месту Бранктону код Јоханесбурга, одлазила бициклом прелазећи по 17 километара у једном правцу. Њу су на крају сахранили англикански свештеници.

ДОЛАЗАК СРБА ИЗ ЕВРОПСКИХ ЗАРОБЉЕНИЧКИХ ЛОГОРА И ОСНИВАЊЕ ПАРОХИЈЕ И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКЕ ОПШТИНЕ

После завршетка Другог светског рата, ништа више није било као пре. Политичка карта Европе и света била је измењена. У свету су се уобличила два војна непријатељска блока, Североатлански са Америком на челу и Варшавски са Совјетским савезом, који је окупљао све земље југоисточне и источне Европе. Све су оне прихватиле комунистичку идеологију као основ државне политике. С обзиром да се тадашња Југославија, као комунистичка творевина, нашла у табору комунистичких земаља, многи Срби из европских заробљеничких логора потражили су уточиште у другим земљама света. Та судбина је задесила и Србе који су се доселили у Јужну Африку. Група Срба нашла је у Јужној Африци, у Јоханесбургу, исто тако малобројну групу Срба, који су се као економски емигранти досељавали још од друге половине деветнаестог века, уз прилив, исто тако незнатаног броја Срба после Првог светског рата. Таман када се један део економске емиграције, који је био нешто стекао, припремао да се врати својим домовима у старом крају, неки су били чак распродали своју непокретну имовину, долазак комунизма и стварање комунистичке Југославије, потпуно је изменио њихове планове. Углавном су сви остали у Јужној Африци. О томе Стеван Нићифоровић у Гласу канадских Срба пише: “И староседеоци и новодошли су одмах дошли до одлуке да треба радити и стварати у заједници отпор против наших заједничких непријатеља. Још 1947. покушали су основати своје друштво, али се није успело, јер је разорно дејство комунистичко и усташко имало пресудну улогу. Српска колонија је малобројна, а присталица Титових је више но што је национално свесних у такозваној југословенској колонији.”

То сазнање подстакло је Србе у Јужној Африци, те су 7. децембра 1949. године основали Удружење бораца краљевске југословенске војске Дража Михаиловић. Оснивање Удружења изазвало је реакцију код комунистички оријентисаних појединаца. Настала су оговарања, интриге и свакојака измишљања, лажи и подметања. Пошто нису успели да подрију Удружење, реорганизовали су Југословенски клуб. На њихову жалост, доживели су потпуни неуспех, јер им се нико није одазвао. “Они су” каже, Стеван Нићифоровић, “овим актом хтели да наше новостворено удружење растуре и да се заштите од власти ове земље, јер се у овој земљи спремао закон о прогону комуниста… Ми Срби у том погледу немамо шта да бринемо, јер нас штити покојни Дража Михаиловић својим именом чак и на овој удаљеној тачки земаљске кугле.” Секретар Удружења Ненад Жакула известио је епископа Дионисија о оснивању Удружења и нагласио: “да су се сви Срби Јужне Африке окупили око Удружења и тиме дали први темељ једној српској организацији на тлу Африке”. У даљем извештају епископу Дионисију, секретар Жакула је обавестио Епископа “…да су сви Срби настањени у Јужној Африци верна паства свете Православне цркве.” Епископ Дионисије је искористио ово обавештење да се распита не само о броју чланова Удружења, већ и о броју старих и нових досељеника нагласивши: “Ми и наша Епархија желимо да што боље повежемо и помогнемо сву нашу браћу расуту широм целога света, па нам је толико потребнији Ваш извештај.” Само пола године касније, секретар Жакула доста детаљно обавештава епископа Дионисија и каже: “По мом доласку у ову далеку земљу пре две године, затекао сам веома мали број наших Срба. То цy искључиво синови и кћери наше дивне Боке, из других крајева их нема. Сви су родбински повезани јер је појединац доводио своје најближе из фамилије… Они су вредни радници са веома мало школе… Дошли цy y ове крајеве као радници у рудокопима злата. Доцније, зарадивши мало новца, почели су да се баве трговином. Многи су завршили месарски занат и имају своје меснице, а један део отворио је ресторане… Матријалног стања су осредњег. Богатог света нема… Са поносом могу да уверим Ваше Преосвештенство, да честитијег народа нисам скоро срео. Они су сви, са малим изузетцима, превелики Срби и верни припадници Свете Православне цркве… Као највећа жеља била им је да се у што краћем времену доведе једно свештено лице које ће им крстити децу, венчавати, сећи колач, а старима једина жеља да их наш свештеник опоје… Према тачно прикупљеним подацима у Јужној Африци налази се данас око 150 Срба, од којих је 51 новодошлих. Према још непровереним подацима, налази се такође један број наших људи у северној и јужној Родезији. Сви ови наши људи настањени су махом у самом Јоханесбургу и у његовој најближој околини. У осталим градовима Јужне Африке налазе се само појединци.” Питање свештеника за малу српску колонију у Јужној Африци било је витално питање. Стеван Нићифоровић упозорава да је “Црквено-школска општина битна за очување и спасење српског живља. По овом питању требали би сви наши културни радници, свештена лица и политичари озбиљније да размисле. Требали би да забораве међусобне размирице и потраже решења нашег горућег проблема у иностранству.”  И епископ Дионисије се заложио својим ауторитетом да за Србе у Јоханесбургу пронађе одговарајућег свештеника. У писму Ненаду Жакули скреће пажњу на свештеника Будимира Ђукића који се налазио у логору Бањоли у Италији, дао је његову адресу и изразио своје дубоко уверење да ће ца свештеником Ђукићем бити потпуно задовољни. Међутим, уместо у Јоханесбург, свештеник Ђукић је отишао у Аустралију.
Свештеник Емилијан Поповић, из Бристола у Енглеској, обраћа се епископу Дионисију 12. априла 1951. године и изражава жељу да иде у Јоханесбург, да тамо буде свештеник нашим Србима. Епископ Дионисије је уважио молбу свештеника Поповића и препоручио га Удружењу бораца ЈКВ, као и свим Србима у Јужној Африци. Међутим, ни са овим свештеником није било среће, тј. ни он није дошао у Јужну Африку.
После неколико неуспелих покушаја, епископ Дионисије 31. августа 1951. извештава Удружење бораца ЈКВ да је за свештеника у Јоханесбургу поставио јеромонаха Саву (Гњатовића), дотадашњег пароха при храму Светог Георгија у Мејсентауну у Пенсилванији, Сједињене Државе Америке. Овим се коначно жеља Срба из Јужне Африке испунила. Поводом овог срећног догађаја за Србе у Јужној Африци, председник и секретар Удружења бораца ЈКВ пишу епископу Дионисију: “Није потребно да Вам нарочито истичемо колико су наша хришћанска срца испуњена радошћу што ће це мећу нама наћи наш духовни пастир и што његов долазак пада баш у дане Велике Недеље, у дане мучења и страдања Бого-човека.”

СТАВ ГРЧКОГ МИТРОПОЛИТА НИКОДИМОСА ПРЕМА ПОСТАВЉАЊУ СРПСКОГ СВЕШТЕНИКА 3А ПАРОХА СРБИМА У ЈОХАНЕСБУРГУ

Сутрадан по доласку у Јоханесбург, 3. маја 1952. године, јеромонаха Саву (Гњатовића) је позвао Митрополит јоханесбуршки Никодимос на разговор. На састанку, Митрополит је од јеромонаха Саве тражио акт о постављењу за пароха у Јоханесбургу. Јеромонах Сава је одговорио да је епископ Дионисије акт о његовом постављењу за пароха доставио Удружењу које је од епископа Дионисија тражило да им пошаље једног од српских свештеника за пароха Србима у Јоханесбургу. Даље, јеромонах Сава је према свом сазнању информисао митрополита Никодимоса да је епископ Дионисије овлашћен од Светог архијерејског синода Српске православне цркве да води духовну бригу над свим православним Србима, не само у Јужној Африци већ и на другим континентима, док Синод другачије не реши. Митрополит је одговорио да му све ово није било познато, али да постоји један договор између Цариградског патријарха и Александријског патријарха, по коме је он – Митрополит надлежан епископ на територији Афричког континента за све православне народе и свештенике и да они потпадају искључиво под његову јурисдикцију. Затим је Митрополит упитао кога ће помињати на Светој литургији и другим богослужењима и чинодејствима, јеромонах Сава је одговорио епископа Дионисија, нашто је Митрополит узвратио не, већ њега, нагласивши: “ви сте мој свештеник.” Даље, Митрополит му је ставио до знања да за закључење бракова, одобрење даје он, Митрополит, а изводе из протокола, опет издаје он, лично, уз његов потпис.
Јеромонах Сава је о свему овоме обавестио епископа Дионисија. У свом извештају он говори о посети Епископу англиканске цркве у Јоханесбургу, Амбросију, заједно са председником црквене заједнице Миловановићем и председником црквеног одбора Руске цркве Свиродовим. Англикански епископ их је лепо примио и понудио сваку помоћ у случају потребе. У истом извештају јеромонах Сава је обавестио епископа Дионисија о бројном стању православних у Јоханесбургу и навео: православних српских породица око 125, руских двадесет пет, румунске четири и бугарске две. У вези са насталим проблемом око јурисдикције, била је обавештена и Александријска патријаршија, која је брзо реаговала по овом питању. Већ 23. маја митрополит Никодимос је поново позвао јеромонаха Саву. Иако је био позван да састанку присуствује сам, ипак су чланови одбора, т.ј. председник српске заједнице Илија Миловановић и председник руске заједнице Виктор Иванов, били присутни разговору. У њиховом присуству, у име митрополита Никодимоса, архимандрит Кирило је прочитао писмо Александријског патријарха у којем је, између осталог, стајало: “У случају да се југословенски свештеник не би повиновао наређењима и одлукама надлежног Митрополита грчког у Јоханесбургу, надлежног Митрополита за све православне вероисповести на овом континенту, исти је овлашћен да му ускрати и забрани сва чинодејства, а но потреби властан је и послужити се овдашњим властима.” О овоме је хитно био обавештен и епископ Дионисије. Црквени одбор је донео одлуку да се прекине са богослужњима, али не и са обредима, до одлуке и упуства епископа Дионисија.
О насталој ситуацији у Јоханесбургу поводом питања црквене јурисдикције над православном српском црквеном заједницом у Јоханесбургу, епископа Дионисија је обавестио њен председник Илија Миловановић. У мирном тону и са разложним и умесним питањима, председник Миловановић је нагласио: “Дана 23. маја овог месеца отац Сава је био позван од овдашњег грчког митрополита да му саопшти одговор Алесандријског патријарха… Са оцем Савом састанку су присуствовали и председник нашег црквеног одбора и председник руског црквеног одбора.
Пре саопштења садржаја примљеног писма Патријарха, саопштено нам је да сви православни свештеници, било којој Цркви припадали, потпадају под црквену јурисдикцију Митрополита у Јоханесбургу, говорећи да постоји један споразум у духу канонских православних правила, који регулише територијалне односе и надлежности појединих епископа. Напомињем Вам да нам том приликом нису прочитани нити тачно назначени ставови тога споразума, нити нам је јасно саопштено од када датира тај споразум.
Скренута нам је пажња, да наш свештеник не може да врши никакве свештенорадње док се питање не регулише у духу постојећих Канона. Ми нисмо били у стању да дискутујемо по овом питању и рекли смо да ћемо о том питању обавестити Вас и да у сваком случају очекујемо Ваш одговор на писмо оца Саве од 18. овог месеца.
После овога саопштен нам је текст писма Александријског патријарха који се састоји у следећем:
1. Александријски патријарх изражава сагласност са мерама овде предузетим од стране овдашњег грчког митрополита;
2. Да нема никаквог обавештења од Вас о постављању оца Саве за пароха у
Јоханесбургу;
3. Да се свака делатност оца Саве обустави док се његов положај не регулише;
4. Ако се овоме отац Сава буде противио, препоручује да се грчки митрополит
обрати овдашњим цивилним властима за интервенцију и забрану чинодејства;
5. 5. Коментар грчког митрополита по овом је био, да он лично жали да је до овога дошло, али да је он надлежан да води рачуна да се Канони Православне цркве на овој територији морају извршавати.
Молимо Ваше Преосвештенство да нас изволите најхитније известити:
а – Какав је однос оца Саве према грчком митрополиту у црквено-правном смислу;
б – Какав је однос наше Српске православне цркве у вези са осталим православним црквама на територији Африке;
в – Да ли постоји какав споразум међу православним црквама по којем је Патријарх александријски врховна црквена власт на територији Африке;
г – Да ли је отац Сава овлашћен да се бави црквеним радњама, као припадник и свештеник самосталне Српске православне цркве или треба да сачека док се његов положај не регулише.” Епископ Дионисије је на оба извештаја најпре одговорио телеграмом: “Наставите са радом и са богослужењем. Писмо следи.” Штета што нисмо били у могућности да дођемо до писма Патријарха александријског које је у присуству митрополита Никодимоса, пред нашим представницима прочитао архимандрит Кирило. Можда би се нешто више сазнало о договору између Цариградског и Александријског патријараха по питању јурисдикције у Африци. Ово тим пре, што то писмо помиње јеромонах Сава, али не и Илија Миловановић који је, такође, био присутан састанку. Можда се то писмо односило на неки договор из 1920. године, када је измењена титула Александријског патријарха?
Без обзира на могуће претпоставке, епископ Дионисије је имао своје виђење насталог проблема, те је у том смислу послао свој савет за даље поступање свештенику и црквеном одбору. У свом акту епископ Дионисије најпре објашњава статус аутокефалне Српске православне цркве у односу на Александријску патријаршију, право јурисдикције једне и друге. У погледу јуридичке припадности јеромонаха Саве, епископ Дионисије изричито тврди да “…јеромонах Сава не потпада ни у ком случају под власт Александријског патријарха, нити његовог епископа за Јужну Африку. Ово што чини грчки митрополит Никодимос кршење је међуцрквене љубави и насиље према Српској православној цркви. Због тога наређујемо јеромонаху Сави да се ни у чему не покори власти грчког александријског митрополита, нити он, нити ико од православних Срба.” Епископ Дионисије је сматрао да о свему овоме треба лично да обавести и Митрополита јоханесбуршког Никодимоса. Он је то и учинио. У писму од 12. јуна 1952. године епископ Дионисије упознаје митрополита Никодимоса да је он канонски епископ Српске православне цркве, да је Епископ Епархије америчко-канадске са седиштем у манастиру Светог Саве у Либертивилу. У даљем представљању себе, епископ Дионисије наглашава да је од Светог архијерејског синода Српске православне цркве овлашћен да води духовну бригу о свим православним Србима који се налазе у дијаспори и да је у складу са тиме поставио јеромонаха Саву за пароха Србима у Јоханесбургу, Јужна Африка. На крају акта епископ Дионисије додаје: “Ја сам сигуран да Ваше Преосвештенство зна за чињеницу да је Српска Патријаршија у Београду аутокефална Црква и да ће Ваше Преосвештенство признати то као што признају све православне Цркве у свету. Према томе, јеромонах Сава ће припадати само под моју јурисдикцију.” Питање црквене јурисдикције на Афричком континенту решено је још у четвртом веку. Оно је дефинисано шестим Каноном Првог васељенског сабора, који гласи: “Нека се чувају стари обичаји да у Египту, Ливији и Пентапољу, епископ из Александрије има власт над свим епископима горњих епархија, баш као што је то обичај и за епископа у Риму. На сличан начин пак, и у Антиохији и у другим областима, нека буду сачувана преимућства цркава.” Изгледа да је још у оно време било амбиција појединих епископа да проширују своју власт на области које им нису припадале, па је било потребно и на Другом васељенском сабору то појаснити и потврдити. Други Канон овог Сабора гласи: “Епископи да не проширују своја права (власт) преко граница својих цркава, нити да ремете цркве, него по Канонима, епископ Александрије да управља само у Египту (подвлачење наше); источни епископи да началствују само на Истоку, чувајући преимућства Антиохијске цркве по правилима никејским. Такоће, епископи азијске области да управљају само у Азији; они из Понта само у Понту, они из Тракије само у Тракији да управљају. Ако нису позвани, епископи да не прекорачују права за рукуположење или због неких других црквених послова. При чувању горе прописаног правила о управи, јасно је да ће y свакој области управљати сабор те области, као што је одређено у Никеји. Црква Божија, која је код иноплемених народа (варвара), дужна је да буде управљана по поретку који се држи од Отаца.” Тим Канонима су биле омеђене области које су потпадале под јурисдикцију Александријског митрополита. Канони набрајају Египат, Ливију и Пентапољ, а касније, на предлог светог Атанасија Великог, била је укључена и Тиваида. Дакле, Други васељенски сабор јасно одређује “епископ Александрије да управља само у Египту”. Границе до којих је Александријски митрополит имао да простире своју власт обухватале су једну велику политичку област (диоцесис). Овде напомињемо да су се, у време Никејског сабора, границе црквених области одрећивале према политичким границама провинција Римског царства.
Поред Александријског митрополита, у време Никејског сабора значајну улогу у црквеном животу на афричком континенту имала је и Проконзуларна Африка, која је била подељена на четири области Африцапроприа, Нумидиа, Мауританиа Цаесаренсис ет Мауританиа Ситифенсис ца главним градом Картагином, чији је митрополит био примас Проконзуларне Африке (Примас универсае Африцае). У време Првог васељенског сабора епископ Картагине је био потпуно аутокефалан, као што су то били и епископи Рима, Александрије и Антиохије. У петом веку, оци Халкидонског сабора потврђују све раније повластице и овлашћења дана епископима Рима, Александрије, Антиохије, предвиђена Канонима Првог и Другог васељенског сабора. У исто време утврђују статус Цариграда, као значајног царског града, Новог Рима, и на епископа Цариграда преносе овлашћења која су уживали епископи дијецеза Понта, Тракије и Азије, такође самосталних и аутокефалних. Хе само то, од тада су епископи Цариграда, Александрије и Антиохије, а од Трулског сабора и Јерусалима, понели титуле патријарха. Александријски патријарх је но значају катедре коју је но части заузимао, добио место одмах после епископа града Цариграда.
Исту јурисдикцију, омеђену Канонима Првог и Другог Васељенског сабора, Први епископ трона Светог Марка у Александрији упражњавао је све време током минулих векова. На то нас упућује и дело “Историја Свете Источне Цркве”, том 3. коју је y Лондону 1847. године издао Нил Џон Мејсон. Књига, која је доживела више издања, 1851. и 1976. године, насловљена је титулом тадашњег патријарха Александријског из 1847. која гласи: По милости Божијој Папа и Патријарх Александрије, Либије, Пентапоља и све мисије св. Марка, и судија васељене. Свештеник при грчкој Цркви у Танаси, Јужна Африка, отац Хризостом Френк у свом раду под насловом “Православље у Јужној Африци, пропуштена прилика”, наводи да је 1920. године дошло до промене титуле александријског патријарха. Наиме, дотадашња титула Папа и Патријарх Александрије и целог Египта замењена је са “Папа и Патријарх Александријски и целе Африке”. Дакле, учињено је нешто што се косило са јасном одредбом шестог Канона Првог и другог Канона Другог васељенског сабора, што је изменилило дотадашњу канонску праксу и традицију, како би се изашло у сусрет тежњи да се цео афрички континент стави под јурисдикцију Александријског патријарха.
Промена црквене јурисдикције над православним заједницама, поготову ако је насилно извршена, може изазвати велике трауме у црквеном животу. Зато је понашање црквених пастира у таквим околностима од великог значаја. Леп пример таквог пастирског понашања и разумевања дао је Патријарх александријски Николај Шести. Он је 1961. године служио Свету литургију у капели Руске цркве у Јоханесбургу, уз саслуживање руског архимандрита Алексеја, који је био под јурисдикцијом Руске заграничне цркве. Том приликом Патријарх је изразио добродошлицу за прву Руску цркву јужно од Екватора. У том духу патријарх Николај 1961. године, позвао је целу српско-руску црквену заједницу на освећење катедралног храма у Преторији. У вези са црквеном јурисдикцијом над српском црквеном заједницом у Јоханесбургу, грчки свештеник Хризостомос, упитао је 1985. године грчког митрополита Павла: “Зашто српска заједница није под његовом епархијом већ под Београдом”, Митрополит је одговорио: “Они су Срби, они морају да имају своју Цркву” Одлучна изјава митрополита Павла у корист јурисдикције Српске цркве над српском заједницом у Јужној Африци, указује да то питање није представљало никакав проблем у међусобним односима ових Патријаршија. Такав приступ великодостојника Александријске патријаршије је био израз православне љубави, што се показало као најспасоносније за малу српску заједницу и њено опстајање у вери својих отаца. Само хришћанска љубав и међуцрквени дијалог са узвишеном визијом узрастања светог православља ради општег добра, отклањају све неспоразуме који могу настати на путу мисије Свете Православне Цркве.
Без обзира на трзавице које су се повремено појављивале, Српска црква се духовно старала о својој заједници у Јоханесбургу, најпре преко Епископа америчко-канадског Дионисија, средњезападноамеричког Фирмилијана, а од успостављања Епархије аустралијско-новозеландске од стране њеног Епископа. Тек у последње време, деведесетих година двадесетог века, духовно старање је на себе преузео Патријарх српски.

ОРГАНИЗОВАЊЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ

По доласку у Јоханесбург, јеромонах Сава је најпре обишао све Србе у околини као и Удружење бораца КЈВ које је било иницијатор довођења српског свештеника у Јоханесбург. Према извештају који је јеромонах Сава послао епископу Дионисију, стиче се утисак да члановима управе Удружења, барем једном њиховом делу, није било јасно да управа Удружења није исто што и управа црквене општине и да управу цркве не могу да воде никаква удружења. Одмах у почетку, појединци су испољили секуларизовани приступ Цркви. Овакво схватање је од самог почетка оптерећивало црквени живот парохије у Јоханесбургу.
Обавештен о оваквим тенденцијама у српској заједници у Јоханесбургу, епископ Дионисије саветује јеромонаха Саву: “Вама као српском православном свештенику мора бити дужност да све Србе, добре хришћане, окупите око нове црквене општине, а не само чланове Удружења. Према томе, нека то и они имају у виду, јер ће тако бити јачи и пре ћете доћи до циља, цркве и дома.” Оснивачка скупштина црквено-школске општине одржана је 27. јула 1952. године. Том приликом је изабрана прва управа црквене општине коју су сачињавали: јеромонах Сава Гњатовић председник, Максим Познановић подпредседник, генералштабни мајор Душан Бабић секретар, Ранко Бијелић благајник, који је убрзо био оперисан и на његово место је изабран Душан Јовановић. Надзорни одбор су сачињавали: Милош Савић, Јаков Кусовац (отац Николе Кусовца, директора Народног музеја у Београду), и Добривоје Милошевић. Поред чланова управе, епископу Дионисију била су послана и правила црквене општине напотврду. Као што смо већ напоменули, секуларистички приступ код великог броја Срба, чланова и парохијана, и покушај појединаца у изједначавању Цркве са неким световним клубом, доводио је до разних интрига, партијских свађа, отимања око власти и утицаја у црквеним телима, а коначно и до неслоге и неуспешне организације. Захваљујући пастирској посвећености појединих свештеника, а највише њиховом великом стрпљењу, овакви проблеми су углавном заташкавани, али не и превазилажени у црквеним општинама. Ипак, свуда у расејању, они су увек поново избијали на површину, у виду разних свађа, интрига и незадовољства. Устав СПЦ предвиђа да Патријарх председава свим патријаршијским телима, епископ свим епархијским телима али, у случају црквене општине, ланац јерархијског поретка се прекида и њоме председава председник, који је увек цивилно лице. Као и у огромној већини случајева у дијаспори, и у Јоханесбургу је иницијатива за оснивање црквене општине потекла од лаика. Додатни изазов је била и чињеница да је Удружење бораца краљевске југословенске војске било иницијатор. Суочен са таквом ситуацијом, јеромонах Сава је изабрао да се кандидује за председника црквене општине да би на тај начин себи, као пароху, обезбедио инструмент власти у управљању њеним пословима.
Епископ Дионисије није био задовољан што се јеромонах Сава примио положаја председника црквене управе. “…Морам ти рећи да не ваља што си ти председник црквене општине. Тога нема нигде у нашим црквеним општинама.” На крају он саветује јеромонаха Саву “…да се са тог положаја повучеш и да се ту изабере ново лице за председника. То је боље и народу повољније.” Да је то народу повољније, показало се убрзо затим. Само пет месеци након избора пароха за председника црквене општине, Илија Миловановић, бивши потпуковник Југословенског ваздухопловства, жали се епископу Дионисију на рад јеромонаха Саве. Као највећу замерку наводи то што се примио положаја председника црквене управе. “Његов избор”, каже потпуковник Миловановић, “представља круну нескромности, славољубља и пркоса најзаслужнијим људима за остварење цркве.” Из ових примедби се такође види уобичајени став да је председник “најзаслужније лице”, и да су лаици ти који су најзаслужнији за стварање, живот и опстанак црквене општине.
Када се српска заједница довољно узнемирила, добрим делом и позавађала, чему су умногоме допринели и појединци из црквене управе, отац Сава је поднео оставку на положај председника црквене управе. За њим је пошла и цела управа, тако да је црквена општина остала без управе, а y црквеној заједници је створен велики раздор и пометња. После овог догађаја сазвана је 12. октобра 1952. године ванредна скупштина општине на којој је изабрана нова управа. Отац Сава је игнорисао скупштину као и новоизабрану управу. Као последица свега, црквена управа доноси једну потпуно нецрквену одлуку. Она је, како су нагласили, “у интересу Српске православне цркве, донела решење да се оцу Сави Гњатовићу откаже служба у року предвиђеном правилима ове црквене општине.” Сукоб који је настао између јеромонаха Саве и управе црквене општине попримио је широке размере. Управа је покушала да нађе заједнички језик са јеромонахом Савом, али у исто време је чинила све да га што више дискредитује. У том смислу је упутила циркуларно писмо свим Србима Јоханесбурга и околине. Као последња могућност, јеромонаху Сави је остало да се обрати Патријарху српском у Београд и затражи од њега заштиту. Он је то и учинио оптуживши управу црквене општине “да му је црквена општина отказала службу и да црквена општина жели довођење Руса за свештеника, организовати руско-српску парохију и црквену општину, и ставити се под јурисдикцију Руске цркве.” О свему овоме је био упознат и епископ Дионисије. Он је јеромонаху Сави упутио писмо прекора. “Данас су стигле тешке оптужбе против Вас, да сте разбили ту црквену општину, да нисте хтели доћи ни на коју седницу управе, да нисте хтели заклети нови одбор итд. Зар је требало да Ви постајете председник црквене општине? То овамо нико не ради. Зар се тако држи слога и јединство српског народа као што Ви држите. Тако сте и у Синсинатију радили, а тако и у Јангвуду, па и у том далеком свету то исто почињете. А куда ћете сад… зар да ширите мржњу међу својим народом?” Епископ Дионисије се обратио и црквеној управи и позвао их да остану на својој православној и родољубивој линији и саветује их да би било згодно да се отац Сава поново позове на сарадњу, а ако неће видећемо како ће це даље. “Ја сам о свему известио Патријараха и предложио да оца Саву опомене на слогу и сарадњу са црквеном управом.” У писму патријарху Викентију, епископ Дионисије са жаљењем износи извештај црквене општине из Јоханесбурга о понашању њиховог пароха јеромонаха Саве Гњатовића. Епископ Дионисије посебно скреће пажњу Патријарху и изражава сумњу у истинитост тврдње јеормонаха Саве да та општина жели да пређе под јурисдикцију Руске заграничне цркве, јер да је она то хтела она би то учинила од самог почетка, а не би од мене тражила Србина свештеника. А о раду јеромонаха Саве као свештеника епископ Дионисије каже: “У свом раду у Америци на парохијама, јеромонах Сава Гњатовић није показао неке велике резултате. Две је парохије променио, увек у минусу свога пастирског и свештеничког рада.” Захваљујући таквом раду, јеромонах Сава био је принуђен да напусти Јоханесбург. Српска заједница је овим била доведена у врло тешку ситуацију. Расположење у заједници било је теже него пре његовог доласка, па и за време његовог боравка међу Србима, уз све непријатности које су се догађале. У заједници је настало расуло. Подељеност, свађе и нетрпељивост су узели великог маха. Тежини поремећеног стања у црквеној општини у Јоханесбургу доприносила је и материјална исцрпљеност општине због великих издатака око смештаја и других трошкова које је морала платити јеромонаху Сави.
Одласком јеромонаха Саве нису били погођени само Срби и њихова заједница, већ и руска заједница којој је истовремено јеромонах Сава био свештеник. После ових догађаја, православна руска заједница предузима акцију за довођење руског свештеника. Иако нису тражили материјалну потпору Срба за ову акцију, они су је очекивали. Руска заједница се одлучила за свештеника Симеона Старикова, који је пре тога био свештеник једне мале руске заједнице у Кенији.
Свети синод Руске заграничне цркве у Њујорку одобрио је долазак свештеника Старикова у Јоханесбург. Стариков је стигао неколико дана пред Васкрс 1953. године. Одмах по доласку свештеника Старикова, састали су се представници руске и српске заједнице ради договора о будућем раду свештеника. Срби су обећали сарадњу у сваком виду као што су то чинили и Руси када су служили са српским свештеником, али су највише били за стварање једне заједничке црквене општине. О свему овом био је обавештен и епископ Дионисије. Епископ Дионисије саветовао је српску заједницу да питање довођења српског свештеника у Јоханесбург остане отворено и та мисао да се не испушта. “Али никако да се утапате у њихову руску црквену општину, да не постанете чланови њихове црквене општине, да као општина са њима немате ништа. Него да се сваки од вас служи руским свештеником у случајевима крштења, опела, венчања, причешћа. Треба да идете на њихове службе и то је све што ја као епископ могу да вам препоручим.” На основу увида у историјску грађу везану за ово питање намеће се закључак: када је православним Русима требала подршка Срба, они су је имали; кад је Србима требала помоћ Руса, они су је имали. Православно заједништво је било остварено на најбољи начин.
Када је свештеник Стариков стигао у Јоханесбург, обратио се епископу Дионисију са молбом за дозволу да може опслуживати православне Србе на територији Јоханесбурга. Епископ Дионисије је дао одобрење и благослов, нагласивши: “Одобравам и благосиљам Ваш договор да опслужујете наше Србе у Јоханесбургу и целој Јужној Африци ко год Вам се обрати, али Срби остају са својом црквеном општином… Ви се за свештене радње које будете обављали Србима договорите са општином колико ће вам плаћати. Све црквене разводе бракова, достављаћете нама, нашем Црквеном суду за розвод.” Од одласка јеромонаха Саве, фебруара 1953. године, до доласка свештеника Старикова дошло је до мале забуне у погледу управе црквене општине Светог Саве у Јоханесбургу. И сам епископ Дионисије је био доведен у недоумицу. О томе он пише црквеној општини: “Ми смо наше писмо, од 28. јануара ове године, послали у Јоханесбург на име црквене општине. Ми нисмо делили општину на два дела него смо сматрали и сматрамо да, када пишемо на адресу црквене општине да то прима она управа која је регуларна и правилно изабрана, а нисам знао да је ту подељеност.” Та забуна је настала услед игнорисања црквене управе од стране јеромонаха Саве. Коначно, то је исправљено 28. јуна 1953. године, када је одржана редовна годишња скупштина и изабрана нова црквена управа, коју су сачињавали: Ненад Жакула пресдедник, Крсто Видовић подпредседник, Миленко Рајковић секретар и Жарко Поробић благајник.
На скупштини је званично решено да је црквена општина Светог Саве посебна и независна од руске црквене општине, да се руској црквеној општини укаже свака помоћ и да се изрази морална подршка свештенику Старикову. Овде наглашавамо још једну чињеницу: све до септембра 1952. године, епископа Дионисија је Свети архијерејски синод званично овластио да води духовну бригу о целој дијаспори, укључујући и Јужну Африку. Те године, бригу о дијаспори је преузео Патријарх српски Викентије, сходно Уставу Српске цркве, али су многи, не само свештеници него и лаици, у разним приликама тражили помоћ од епископа Дионисија.

КУПОВИНА ЗЕМЉИШТА И ПОДИЗ АЊЕ ХРАМА

Од 1953. године, и одласка из Јоханесбурга првог српског свештеника Саве (Гњатовића), одобрењем епископа српског Дионисија и Синода Руске заграничне цркве из Њујорка, духовно старање о православним Србима је обављао руски свештеник.
Црквени раскол, који се 1963. године појавио у Српској цркви у Америци и Канади, раширио се и на друге континенте. Од расколничког таласа није била поштеђена ни мала српска колонија у Јоханесбургу. С обзиром да су те 1963. године српску колонију у Јоханесбургу сачињавали углавном Срби из заробљеничких логора, будући да још увек није била пристигла нова економска емиграција, то је и опредељивање за раскол или против њега било једноставније. Црквена општина је 1963. донела одлуку да остане под јурисдикцијом епископа Дионисија. Свештеник Велеушић који се бавио овим проблемом, наводи да је ово био очекивани потез црквене општине, обзиром да су већину њених чланова сачињавали људи који су генерацијски припадали четничком покрету или су после рата напустили земљу не прихватајући комунистички режим у земљи. Захваљујући тој околности, у периоду од 1963. до 1977. године, парохију у Јоханесбургу су опслуживала двојица свештеника који су се определили за раскол: Живојин Станојевић који је дошао из Трста и Сава Цупаћ, који се на путовању из Аустралије за Беч зауставио у Јоханесбургу и ту остао као свештеник. Ни један ни други нису оставили неког нарочитог позитивног трага за собом, изузев што су и један и други после одређених година поднели оставке и заметнули свој траг, те су своје парохијане оставили без пастирског старања. За све то време црквено-школска општина није учинила ништа на унапређењу свог црквеног живота.
Иако се црквена општина била определила за раскол, уствари за епископа Дионисија, њено опредељење није било искључиво. Она се убрзо, што се каже у ходу, престројила и прихватила јурисдикцију српске Патријаршије и за све своје духовне потребе обраћала се Патријарху српском, као надлежном архијереју.
Тек 1977. године црквена општина је успела да од добровољних прилога у Санингхил Парку, у општини Сандтон, у предграђу Јоханесбурга, купи имање од 20.000 квадратних метара. Миле Стојаковић је финансирао подизање новог храма на том имању и тако је постао његов ктитор. Једина жеља ктитора Стојаковића је била да храм у Јоханесбургу буде посвећен светом апостолу Томи, с обзиром да је св. апостол Тома крсна слава ктиторова и да буде копија храма у Босанском Грахову, где је био рођен његов ктитор.

Црква Св. апостола Томе, Јоханесбург

Поред храма, према замисли црквене општине, био је предвиђен црквени центар са црквеном двораном и парохијским домом. За градњу црквеног центра, сале и парохијске куће, свој велики допринос је дало и Удружење бораца краљевске југословенске војске. Они су продали своју кућу, која је служила за њихове потребе, и средства од 17.000 ранда су уступили за црквени центар. Темеље храма и црквеног центра осветио је Епископ аустралијско-новозеландски Николај (Мрћа) 21. маја 1978. године.
Осим рада на подизању храма и црквеног центра, општина је посебно била усредсрећена на довоћење свештеника који ће бити њихов духовник.
На седници од 10. априла 1980. године, црквено-школска је општина изабрала нову управу на челу са Костом Бабићем. Већ 12. маја исте године, управа шаље молбу патријарху Герману у Београд и моли га да им пошаље свештеника који ће их “учити Христовој вери и Светосављу”. У истој молби изражавају жељу да се ставе под јурисдикцију Епархије аустралијско-новозеландске која је, како кажу, “географски најближа Јужној Африци.” Патријарх Герман је копију молбе управе црквено-школске општине упутио надлежним Епископима средње-западноамеричком Фирмилијану и аустралијско-новозеландском Василију. Оба Епископа су позитивно одговорила на захтев црквено-школске општине. У духу сагласности Епископа, Свети архијерејски сабор је на свом редовном заседању маја 1981. донео следећу одлуку: “На основу члана 16. Устава Српске православне цркве и дате сагласности преосвећене г.г. епархијских архијереја, средње-западноамеричког Г. Фирмилијана и Аустралијско-новозеландског Г. Василија, Српска православна црквено-школска општина у Јоханесбургу, Јужна Африка, издваја се из састава средњезападноамеричке Епархије и ставља се под јурисдикцију Епархије аустралијсконовозеландске.” Овим је био решен канонски статус црквене општине и парохије у Јоханесбургу, Јужна Африка.
Секретар црквене општине, Дренка Павловић, 1980. године је путовала у Београд да од Патријарха замоли да им додели свештеника за њихову парохију. У томе је и успела. Ђакон Драган Велеушић, службеник канцеларије Управног одбора српске Патријаршије, одазвао се молби и прихватио изазов да као свештенопастир послужи православним Србима у Јоханесбургу. Пошто је средио свој канонски статус и рукоположио се у чин презвитера, по благослову Патријарха српског Германа, 29. новембра 1980. дошао је y Јоханесбург, од када преузима духовну бригу над својом паством. Иако није дуго остао на парохији, својим радом допринео је да парохија и црквена општина стану на чврсте ноге и сакупе ону снагу која ће бити стални подстицај даљим њеним успесима. Практично, тек његовим доласком, може се слободно рећи, црквена општина и парохија у Јоханесбургу је отпочела свој прави црквени живот. Најпре је основао црквену школу. Увео је веронауку за децу и одрасле, као и часове српског језика и историје српског народа и Цркве. Организовао је црквени хор, успоставио редован црквени богослужбени живот. Нарочиту пажњу је посветио развоју социјалног и друштвеног живота који је благотворно деловао на окупљање наших људи. Целокупан живот се одвијао под сводовима црквеног центра.

ПОНОВНО ПИТАЊЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ

После шест година, 1987. отац Драган је из објективних разлога морао напустити парохију у Јоханесбургу. За свештеника је дошао Симо Шумар. У почетку свог рада на црквеном пољу отац Сима је био веома успешан. Нажалост, убрзо је дошло до размимоилажења са црквеном управом у погледу неких начелних питања, што је временом довело до ескалације проблема и изазвало велике немире и деобе. Из неспоразума и сукоба две стране, оца Симе и црквене управе, створена су три губитника: отац Симо, који је но налогу епископа смењен са парохијске дужности, црквена управа, и црквена заједница, чија је паства била још једном подељена.
На Видовдан, 1996. године за свештеника при храму Светог апостола Томе постављен је протојереј-ставрофор Мирко Скробоња. Отац Мирко је пре свог доласка у Јоханесбург, био свештеник у Далмацији, на парохији Ислама Грчког и Биљана Горњих. Услед наметнутог рата српском народу на просторима Хрватске од стране Америке и европских земаља, чланица НАТО алијансе, на стотине хиљада незаштићених Срба, под притиском усташоидне хрватске солдатеске иселило се са својих вековних простора у Далмацији и потражило спас у Србији и на другим континентима. Судбину свог српског православног народа у потпуности је делила и његова црква са својим свештенопастирима. Из тих разлога и отац Мирко нашао се ван свог парохијског подручја, јер је српско православно становништво под претњом смрти истерано са својих огњишта. Тако се отац Мирко нашао најпре на парохији у Руми, Срем, а потом је дошао за пароха у Јоханесбург, Јужна Африка.
Црквени живот у парохији Српске цркве у Јоханесбургу, у време доласка оца Мирка, био је уздрман многим трзавицама створеним на релацији између свештеника и црквене управе. Брзо је то уочио отац Мирко и за кратко време својом пастирском љубављу успео да надиђе све проблеме и поврати поверење парохијана према свештенику. Увео је редовна богослужења свете литургије у недељне и празничне дане, као и вечерња богослужења уочи недеље и празника. Покренуо је двомесечни часопис Парохијски весник, који је слао на 500 адреса бесплатно. Створио расположење и утицао на формирање, за црквени живот значајне организације Кола српских сестара, чија је прва председница била Мира Михаљевић. Успоставио је добре односе са суседним грчким свештеником Николасом Јамуридисом и председником црквене општине Јоанисом Зиодопулосом из места Фадербелпарака, оближњег парохијског подручја Грчке цркве.
Својим вредним радом и пастирском ревношћу, отац Мирко је убрзо основао и парохију у Габорону, Боцуана, где је живело око 90 српских породица. У њему је био формиран грађевински одбор за подизање храма Светог Николе. Пре тога, у Кејптауну, протојереј Милорад Лончар из Аустралије, основао је мисионарску парохију, коју је сачињавало 40 породица.
Започети свестрани напредак црквеног живота у црквеној општини и парохији Српске цркве у Јоханесбургу, Јужна Африка, као и мисионарским парохијама у Кејптауну и Габорону, Боцуана, заустављен је током 1998. и наредних година због постављања питања црквене јурисдикције над црквеном заједницом Српске цркве у Јужној Африци од стране Александријске патријаршије.
Ово питање се појавило у најтеже време по Српску цркву и српски народ, а то је време ратне ескалације проузроковане од стране Америке и НАТО савезника, када је српски народ широм Србије, а нарочито на Косову и Метохији, био засипан најмоћнијим и најразорнијим, па чак и нуклеарним оружјем. Услед рата, комуникације са светом су биле нередовне а често и прекидане. Ово је све утицало на обављање нормалне и благовремене копресподенције са свима, како унутар земље тако и са иностранством, па и са Александријском патријаршијом. На то потсећа и констатација епископа Игњатија, члана Светог архијејског синода на састанку у Патријаршији одржаном 8. децембра 1998. године, између патријарха Павла и чланова Светог архијерејског синода, са делегацијом црквене општине и протојерејем-ставрофором свештеником Мирком Скробоњом, парохом јоханесбуршким. Том приликом епископ Игњатије је констатовао: “Овај проблем, би се много пре решио, и ми смо писали Његовом Блаженству Патријарху Александријском Господину Петру, али он то писмо није примио. Дакле, он је чекао писмо а ми одговор и тако је прошло неколико месеци.” Такве околности омеле су вођење дијалога у вези са насталим проблемом. Александријској патријаршији се, по свој прилици, журило да што пре реши проблем у своју корист, не показујући нарочитог разумевања за тешкоће у којима се нашла Српска црква са својим верујућим народом, услед рата који се свом жестином водио на просторима невиног српског народа.
Најтеже последице ултимативног захтева Александријске патријаршије за успостављањем своје јурисдикције над заједницом Српске цркве у Јужној Африци, осетио је протојереј-ставрофор Мирко Скробоња који је најпре, без икакве канонске и моралне кривице, био рашчињен од стране Александријске патријаршије. Једини грех му је био, гледано са те стране, што је био свештеник Српске цркве и што се повиновао јерархијској власти своје Цркве, како су то од њега и захтевали црквени прописи. На интервенцију Српске цркве, протојереју Мирку Скробоњи је на крају враћен чин, али уз захтев да мора моментално напустити парохију и иселити се из Јужне Африке. Тако се отац Мирко, захваљујући архипастирској љубави епископа Георгија, нашао на парохији у Оквилу, близу Торонта, Канадска епархија, при храму Светих апостола Петра и Павла, под његовим омофором.
Овај догађај је побудио велику пажњу с обзиром да је Српска црква педесет и више година водила духовну бригу над црквеном заједницом у Јоханесбургу и да је питање канонске јурисдикције постављено у најтежем тренутку, како за Српску цркву у целини, тако и за српску црквену заједницу у Јоханесбургу, која је тиме искусила велике последице.
Ипак, захваљујући разумевању Александријске патријаршије, имајући пред собом интерес светог православља, парохија и црквена општина у Јоханесбургу, Јужна Африка, налази се и даље под духовним старањем Српског патријарха, сходно одлуци Светог архијерејског сабора од 11. новембра 1998. године.
По одласку протојереја-ставрофора Мирка Скробоње из Јоханесбурга, пастирску дужност Србима православне вере обавља српски православни свештеник у личности јеромонаха Пантелејмона (Јовановића).

Након одласка јеромонаха Пантелејмона Јовановића улогу свештеника преузима Отац Исаило.
Поред најбоље воље, нисмо успели да дођемо до поузданих чињеница и аргумената којима се Александријска патријаршија служи у потраживању права јурисдикције над српском заједницом у Јужној Африци. Осим тога, статус парохије Српске цркве у Јужној Африци, везан је за питање полагање права Александријске патријаршије на јурисдикцију над читавом Африком, што иначе, превазилази оквире овог рада.

“Љубави претходи бестрашће, а знању претходи љубав. ”

Највеће истине лакше ћеш доказати људима животом но речима. Зато и не почињи говорити о њима прво језиком јер ћеш их довести у сумњу.

  • Бог укорава људе да их добру научи.
  • Бог чека грешника нa апокајање све до смрти.
  • Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће.
  • Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени.
  • Не слушај савете људи који себи угађају, који су себе учинили робовима стомака и телесних страст
  • Свако ко воли чистоту и целомудреност постаје храм Божији.
  • Нека твоја рука не буде испружена ради узимања, већ нека радије буде испружена ради давања (Сир. 4, 35).
  • Ко другога оговара, сам себе осуђује. У ономе ко оговара пребива клевета, и мржња, и сплеткарење. Он се праведно сматра братоубицом.
  • Храна за огањ су дрва, а храна за раздражљивост је високоумље.
  • Немој давати своме срцу да буде жалосно, него се теши у Господу.

Манастири у Србији

На врх странице ↑ | Преглед свих манастира у Србији →