СВЕТИ ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА

3.јун / 21. мај

Одмах по доласку на престо, имао је цар Константин три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву, и Византију. Пред борбу са Максенцијем, по предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Он је наредио да се искује велики крст који је ношен пред војском, и ову борбу окончао је као своју велику победу. Одмах потом Константин је издао знаменити Едикт у Милану 313. године, којим је престао прогон хришћана После победе над Византијом, саградио је диван престони град на Босфору и назвао га Константинопољем. Када се цар тешко разболео, јавили су му се апостоли Петар и Павле и саветовали да га епископ Силвестар крсти. После тога страшна болест нестала је са његовог тела.

Света Јелена, царева мајка, радила је много за веру Христову, а када је била у Јерусалиму пронашла је часни крст Господњи и сазидала цркву Васкрсења на Голготи, а потом и многе друге цркве на Светој Земљи. У својој 80. години умрла је ова света жена 327. године, а цар Константин поживео је још десет година иза своје мајке. Умро је у граду Никомидији 337. године, а сахрањен у цркви Светих апостола у Цариграду.

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ЦАР ЛАЗАР

28.јун / 15. мај

Један је од српских великаша који су владали српским царством после Душана Силног. По смрти цара Уроша, патријарх Јефрем је, тадашњег кнеза Лазара, крунисао за српског цара. Лазар је слао: изасланство у Цариград са монахом Исаијом и молио да се скине анатема са српског народа. Саградио је многе цркве, а најпознатије су Раваница и Лазарица. Обновио је Хиландар и Горњак, а био је ктитор и руског манастира Пантелејмона,

Лазар је стално ратовао са тадашњом моћном турском силом, али је, 28. јуна на Косову, српска војска изгубила битку, а турски цар Мурат посекао је светог мученика Лазара. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје. Када је почела сеоба Срба, народ је носио са собом и његове свете мошти и склонио их у манастир Раваницу на Фрушкој гори. За време Другог светског рата 1942. године, његово тело пренето је у Београд, где је почивало све до 1988. године, када је преко свих српских земаља и области кренуло поново на Косово у ман. Грачаницу. Одатле је 1989. пренето у Лазареву задужбину ман. Раваницу, код Ћуприје, где и данас почива.